Slagalica

Ona

Nisam više mogao da je gledam tako umornu i istrošenu. Nisam je želeo takvu. Terala me je da se osećam tužno, bolesno, uplašeno čak, jer svaki naš susret završavao se bolovima koje više nisam mogao da podnosim i koji je za mene bio po jedno malo umiranje. Želeo sam je kao što je nekada bila.

Objavio trazimte u 3. svibanj 2010 22:47:57 | 3 komentara

Transformer

Muziku čujem... 
I glas, peva nešto što volim 
(mada ne razumem, baš)... 
Smeh se probija i meša se, 
ponekad nadjačava 
i ulepšava stvarnost.

Objavio trazimte u 24. travanj 2010 12:27:58 | 4 komentara

Odraz

Zagledah se u ono što uvek vidim rano ujutro dok pilji i nadgleda brijanje ili već nešto. Ostali su tragovi papilarnih linija u pokušaju da opipam materijal. Nekako mi oronulo izgleda za misli koje kolaju, za tihu radost koja se zavukla u svaku poru, za brzinu kojom pumpano crvenilo nadire uzduž i popreko, za osećaj dobrog puta pod nogama, onog za koji osećamo a ne moramo da znamo da je onaj pravi, puni poverenja u stizanje i bivanje na mestu kojem vodi...

Kao i sva velika putovanja, počinje tiho, naizgled bez ideje gde bismo se uputili... Kada već krenemo, puti se sami kazuju... Naše je da stižemo... 

Objavio trazimte u 10. veljača 2010 16:22:45 | 2 komentara

Obična priča prva

Objavio trazimte u 7. veljača 2010 0:19:04 | 1 komentara

SoulPot

Poštovana,

Trudom proviđenja, na koji imamo tako malo uticaja, u rukama Vam je kutija, moguće lepo upakovana, možda ima čak i mašnu. Nemojte da Vas zavara sav taj, mogući, sjaj. Isto bi bilo i da je kutija odrpana sa naslagama prljavštine i ugrizima miševa ili rastakala papira. U kutiji je posuda, dobro zatvorena. Dakako zapečaćena. Nemojte da Vas zavara njena lakoća. Ništa teže u rukama niste imali.
Kada je punjena, strela vremena bila je uperena prema Vama i kao što vidite, pošto ste u međuvremenu otvorili kutiju, u rukama imate, moglo bi se reći čak, lepu posudu sa mehanizmom za zabravljivanje i pečatom. Niste odoleli, pomirisali ste. Nešto Vam je poznato. Da, u pravu ste. To je miris limuna. Odložite posudu, molim Vas, i pročitajte ovo pismo do kraja.
Nikako, molim Vas, nikako ne otvarajte posudu. Ovo upozorenje je neophodno jer bi, zaneseni mirisom, ili njegovim dejstvom, mogli poželeti da vidite sadržinu koja bi Vam se učinila sasvim običnom i nebitnom i time oslobodite sadržaj što bi Vas učinilo nesrećnom i beskrajno tužnom.
Postojao je, nazovimo ga, Tragač za čistom, neiskvarenom, ljudskom dušom, budimo precizniji, ženskom dušom. Težak zadatak za samo jednog Tragača. Bar on nije znao za druge. Kada je mislio da je našao ispadalo je da mu se učinilo. Kada je bio sasvim siguran, vreme je činilo svoje i nešto se kvarilo terajući ga da traga ispočetka. Posle nekog vremena, pomislio je da njegovo prisustvo kvari sve te čiste, neiskvarene duše i odlučio je da se odvoji od svoje i pošalje je duž strele vremena.
Trebalo je dosta vremena da se smisli dobar način za transportovanje duše a da ona ostane ono što je bila. Trebalo je naći materiju koja će upiti dušu i dozvoliti da se zapakuje u malu posudu kao što je ta pred Vama. Treba da znate da je duša prilično prostrana i da je, grubo rečeno, veličine vlasnika. Tragač je prilično krupna osoba, pa je zadatak bio utoliko teži. Kao što vidite, uspelo se.
Uveren sam da ste primetili neslaganja vremena kada govorim o Tragaču. Čas u prošlom, čas u sadašnjem vremenu. Nemojte da Vas to buni. Tragač kao što je bio, ne postoji. Njegova duša je na stolu ispred Vas. On postoji samo telom. Ja, njegov anđeo čuvar, brinem o njemu. Nije me poslušao pa je uradio ovu glupost. Kao što znate, anđeli su bestelesni. Ovu poruku pišem njegovom rukom. Ako ima grešaka, oprostite, teško je kontrolisati telo bez duše.
Ako pogledate malo pažljivije, u kutiji je sertifikat kojim se tvrdi da ste Čuvar duše u pridruženoj posudi. Tekst je na engleskom jer je Tragač tako tražio. Hteo je da se obezbedi od nesporazuma sa budućim osvajačima jer nije mogao da nasluti gde je kraj uperene strele vremena. Birao je prostor ali ne i čas prispeća. Trebalo je da se rodite i poživite dovoljno dugo da bi mogli da prihvatite tako težak i odgovoran zadatak Čuvara duše.
Tragač je izabrao ovaj način jer je hteo da bude sa Vama. Lično mislim da greši, jer ljudi više cene materijalni od duhovnog sveta ali ako je u pravu što se Vas tiče, znaćete šta da činite sa njegovom dušom. Trebalo bi da budete jaki i oduprete se pozivima, dejstvu mirisa i želji da posudu otvorite.
Ako posudu ipak, i pored svih upozorenja, otvorite... Sami ste tražili. Doći će Tragač jer će ga njegova duša naći i dovesti do Vas a onda neka Vam je Bog na pomoći. Ovo sve je meni samo posao kao i svaki drugi i on mi nije ni prvi ni poslednji koga ću provesti kroz život, ali je najteži do sada.
Možda imate sreće i Vaša duša ga ukroti.
Do skorog viđenja sa Vašim Anđelom čuvarem. Vi ste ipak samo ljudsko biće.

Objavio trazimte u 1. veljača 2010 16:58:53 | 4 komentara

Reči za portret moje drage

Nosi rasparne cipele. Ume da navuče suknju, koja je obično kraća nego što biste očekivali ali su zato čarape u prijatno srodnim bojama. Češlja se dovoljno redovno iako njena kosa zna gde joj je mesto. Govori čudnim rečima koje se razumeju tek iz treći put. Raduje se stvarima kojima se drugi ne raduju. Ima vešte prste i može puno toga, da zameni gumu na kamionu, da ubaci granatu u haubicu iako je samo nešto malo veća od granate. Gleda prkosno i ume da ćuti iz inata. Kada ne možemo da se dogovorimo, lomimo ruku, i kada već dođe dotle znam da će me ubediti. Poštuje opklade a jedna od njih je da naizmenično piškimo stojeći i sedeći. U onom prvom slučaju, dobaci dalje. Skoro uvek sem kad pijemo pivo. Ne voli ga. Ali zato me nadpije u svemu ostalom. Voli da spavamo zajedno jer može da se ogrne mnome kao pokrivačem. Kaže da baš grejem. Ume da me umori ali i odmori. Niko ne ume tako lepo da klizi po meni napinjući i opuštajući mi sve mišiće usput. Najviše volim kada je zateknem ujutro u krilu, zabijenu, sa mojom rukom zakopčanom preko grudi koje mi greju i bodu dlan. Niko kao ona ne ume tako lepo da kaže "Dobro jutro", niko ne ume tako umorno da kaže "Laku noć" rušeći se po meni. Voli da me iznenadi jelima koja nigde ne postoje i za koje uvek moram da kažem da su vrlo ukusna jer ne bih da lomimo ruku ponovo. Voli da skitamo po šumi i tada je nosim na krke đake a ona ciči od zadovoljstva što može sa visine da posmatra svet. Zatvori mi oči dlanovima i tera me da idemo po bespuću samo na osnovu njenih uputstava. Tada njene reči koje se razumeju iz treći put razumem iz prvi put. Ume da kaže "Ej, setila sam se, zašto noćas ne bi spavali napolje". A tamo je obično prijatnih minus pet celzijusa i para pravi lepe slike izlazeći iz usta. Voli da ide u pozorište, da sedimo na balkonu, jer može da mi zaspi na rukama. Posle pričamo o predstavi iako bi neko rekao da je prespavala.

Thank you Neuro&Gorio reminding me to this awesome Otis Redding song...

Objavio trazimte u 31. siječanj 2010 3:33:11 | 6 komentara

Iza visova...

Raširim krila i spustim se, pretvarajući se u ptičicu veličine tvoje šake. Čekam te na kamenu, puštam da priđeš sasvim blizu, ne bežim čak ni kada zastaneš začuđena da sam još tu. Spustiš se na kolena i pričaš mi nešto nastojeći da me zadržiš, željna društva nakon samotnog dugog hoda po bezvodnom bespuću. Pružiš šaku željna mekog dodira i eto me u njoj. Pomalo začuđena, misliš da nešto nije u redu sa mnom i iako baš nisi vična sa pticama, širiš mi jedno pa drugo krilo, rep i kao da već znaš da je nešto drugo u pitanju. Voliš da misliš da sam tu zbog tebe, nasloniš obraz na perjanu mekotu koja te greje, otvorenog dlana. Pritiska te žeđ i sila te misli me promeškolji. Poletim i skrijem se iza stene u tvom vidokrugu pretvarajući se u hladan bistri izvor. Pratiš mi let već pomalo navikla na moju malu toplotu i mešaš suze sa pogledom u nađenu bistrinu. Tražiš me pogledom poletelog a ja ti se mreškam iznad ispranih kameova. Nastojiš da ne piješ žudno jer znaš da ti telo i um neće izdržati. Navlažiš usne. Lice, vrat. Svežina ti vrati živost, zavaljenoj u hladu stene ispod koje si me našla. Umiješ se i napuniš usta. Kušaš me dugo pre gutanja. Skoro da ti je drago što si izabrala baš tu besputnu stazu. Odmaraš i povremeno me otpiješ. Skliznem glatko razlivajući se po tebi. Put i glad te teraju dalje i kada kreneš premetnem se u ono malo krilato stvorenje. Sletim ti na rame i cvrkućem nešto. Kao i ti. Svako na svom jeziku. Razumemo se. Sila pritisle te gladi me poleti i uskoro naiđeš na trnovit žbun pun bobica. Znaš da je tu zbog tebe, nezačuđena, skupljaš ih bežeći od uboda koji raspoređeni okolo upozoravaju da nije lako doći do ukusnih zalogaja unutar tanke opne. Nastavljaš put i nekako znaš da ćeš piti, jesti i družiti se kada ti snaga misli naraste. Bespuće se pretvara u svepuće dok ti pogled prati pticu koja mirnim moćnim krilima pušta da je termika diže u visine pokazujući ti jednu od mogućih staza...

Objavio trazimte u 26. siječanj 2010 15:41:54 | 2 komentara

Zvezde

Toliko toga nismo uradili. Premalo vremena. Koliko da jedna nepojedena jabuka privuče crva i ugnjili.

Objavio trazimte u 25. siječanj 2010 17:24:48 | 1 komentara

Pisanje istorije

Dugo sam ga birao. Merkao kako stoji u ruci. Koliko lako se ubacuje patrona. Kako klizi kada ga povlačim. Najzad sam odlučio. Nakon toga birao sam papir. Uzeo sam onaj puniji. Boje nisam odmah našao. Valjda zato što sam želeo da na istom mestu pazarim i zlatnu. To mi je iz nekog razloga bilo važno. Mali akcenti zlatnom. Četkice su sasvim minijaturne. Pune boje, nekako se zaoštre i kada se pažljivo napravi potez skoro da se može pisati. Boja umesto mastila. Ta pomisao je bila uzbudljva. Tri minijaturne četkice rastućih veličina i jedna malo veća za grublje nanošenje. Trajalo je to nekoliko dana i sve samo zbog toga što želim da ti napišem pismo. 

Objavio trazimte u 24. siječanj 2010 13:02:50 | 3 komentara

Tamahagane

Znala si da negde postojim, kao što si znala da ćeš me sresti. Kao da nisi bila spremna, ipak. Boreći se na više strana, izabrala si mir i posekla veze, nemilosrdna prema sebi. I prema nama. Klonimo se jedno drugog kako ne bi videli da na otvorenim ranama nikako da se uhvati krasta i da zacele. Veliki deo mene su tvoje misli, kovaču. Ostala si bez oružja, odbacujući me, ne načinivši od mene ono što su oduvek želela, bojeći se sebe. Ostao sam samo Tamahagane od kojeg je sve moglo. Sve što ti je potrebno.
Već vekovima spiramo karmični greh. Sretnemo se i prepoznamo. Ti kovač i ja Tamahagane.

(Tamahagane - primitivnim ali efikasnim metodama dobijen čelik za izradu katana)
 

Objavio trazimte u 17. siječanj 2010 17:28:24 | 1 komentara